Bernar Anri-Levi: “Partija Putina” u zapadnim prestonicama izuzetno opasan razvoj događaja; Rusko bezobzirno bombardovanje ubrzava bujicu izbeglica ka Evropi

PDF Štampa El. pošta
subota, 31. oktobar 2015.
Apologete Rusije i ruske politike širom Evrope se slivaju u nešto što je ekvivalent “petoj koloni”. Pojava onoga što bi se možda moglo nazvati “Partija Putina” u zapadnim prestonicama izuzetno je opasan razvoj događaja, naročito zbog toga što oni koji je čine nisu samo uobičajeni osumnjičeni iz ekstremne levice i ekstremne desnice. Pa ko su onda njeni “članovi”?

Za neupućene, to su oni koji bez obzira na partiju nemaju reči kritike za prijem na nivou cele države koji je ruski predsednik Vladimir Putin upravo organizovao za višestruko povratničkog neprijatelja Zapada (i krvnika sopstvenog naroda) sirijskog predsednika Bašara al Asada. To su oni kojima kukavička uteha da se pojavio “moćnik” koji će uspostaviti (sopstveni) red u sirijskom haosu ne dozvoljava da shvate da je primarni rezultat masivnog, bezobzirnog bombardovanja koje sprovodi Rusija ubrzanje bujice izbeglica prema Evropi.

To je ogroman broj onih koji jednostavno ignorišu motiv Putinove oružane diplomatije (i to ne samo u Siriji) – želju za osvetom onima koji su u njegovim očima bili odgovorni za raspad Sovjetskog Saveza. Čuvena je Putinova izjava da je raspad Sovjetskog Saveza “najveća geopolitička katastrofa 20. veka”, za koju nikada nije prestao da krivi Sjedinjene Države, Katoličku crkvu (i njenog poljskog papu) i Evropu.

Ipak, Partija Putina više voli da ne vidi da su naizgled zasebni događaji komponente strategije Kremlja za odmazdu, poniženje i, u najmanju ruku, destabilizaciju koja je uperena ka Evropi. Ali treba biti namerno slep pa ne videti celu sliku, jer su Putinove taktike, koje reaguju na najmanju čarku ili znak slabosti u Evropi da bi se posejalo seme razdora, upečatljivo dosledne.

Tako, na primer, Putin je navodno rekao ukrajinskom predsedniku Petru Porošenku u septembru 2014: “Kada bih hteo, za dva dana bih mogao da rasporedim ruske trupe ne samo u Kijevu već i u Rigi, Vilnjusu, Talinu, Varšavi i Bukureštu.” U novembru iste godine se pitao “šta je loše” u vezi sa sporazumom Molotov-Ribentrop iz 1939, sporazumom između nacista i Sovjetskog Saveza kojim je prokrčen put Staljinovoj invaziji na istočnu Evropu i aneksiji baltičkih država i delova Poljske i Rumunije. A ruski tužioci su krajem juna saopštili da se pokreće istraga o legalnosti nezavisnosti baltičkih država.

Nezavisno od te revizionističke retorike, tu je i Putinov sastanak sa doajenom svoje partije u EU, mađarskim premijerom Viktorom Orbanom od 17. februara (što je sastanak koji su na ulicama Budimpešte oplakali demonstranti koji se protive tome da ponovo postanu “ruska kolonija”). Tu je i činjenica da je Putin mnogo puta stupio u kontakt s grčkim premijerom Aleksisom Ciprasom, koji je otišao u Moskvu na vrhuncu nedavne grčke krize u EU, gde je navodno tražio deset milijardi evra da štampa novu drahmu.

Ruska vojska je takođe više puta povredila vazdušni prostor evropskih pograničnih zemalja. A tu je i sistematična podrška Kremlja za populističke, nacionalističke i otvoreno fašističke partije koje u svim državama EU najviše žele da razjedine Evropu.

Gde god da Putin krene, njegova partija u Evropi će ga definitivno slediti. Kada ukrajinsko civilno društvo izrazi ljubav prema EU, a Putin to predstavi kao neprijateljski gest prema Rusiji, njeni članovi staju na Putinovu stranu, a protiv Evrope. Kada Putin pravda svoje polaganje prava na Krim i Donbas tako što otkriva lingvistički nacionalizam (Rusi su svi oni koji govore ruski), njegove apologete u Evropi – gde su nacisti koristili istu strategiju u Sudetima (Nemci su svi oni koji govore nemački) – smatraju da je to stvar zdravog razuma.

Okleva se da se kaže da je Partija Putina pogubna, mazohistička i da je vođena samomržnjom ili ukusom izdaje. Ipak, njeni članovi ništa ne kažu prvi put od Hladnog rata kada Kremlj silom menja granice na kojima počiva kolektivna bezbednost kontinenta. Oni ne znaju ili se pretvaraju da ne znaju da je Putin graditelj imperije okružen ideolozima čija je vizija sveta, iako složena i snažna, suprotna u svim ključnim aspektima od vizije koju ima Zapad.

Stoga treba da nam bude jasno šta ta vizija obuhvata – pravo i zakon u službi snage i sile, a ne obrnuto, red nad slobodom i institucionalizovani progon homoseksualaca i drugih “devijantnih pojedinaca”, koji zastupaju suštinu dekadentnog Zapada oslabljenog otrovom kosmopolitizma.

Rešen da otelotvoruje “mačo” evroazijsku alternativu zapadne demokratske civilizacije, Putin je sada u ofanzivi i iskušava otpor svojih suseda. A oruđe koje ima na raspolaganju više nije ono zastarele, korumpirane, razjedinjene vojske koju je nasledio pre 15 godina. Nove ruske krstareće rakete Kalibar, koje se lansiraju na ciljeve u Siriji s brodova u Kaspijskom moru, nedavno su iznenadile svet zastrašujućom preciznošću.

Slepilo koje pokazuju članovi Partije Putina, od Marine le Pen u Francuskoj i Najdžela Faraža u Velikoj Britaniji do Gerta Vildersa u Holandiji, očito nije bez presedana. Aktuelne opasnosti navele su me da čitam Tjerija Voltona o istoriji komunizma i dobrovoljnim pokornicima koje je on stvarao tokom decenija.

Međutim, zbunjuje to do koje mere se, da citiram Žan-Fransoa Ravela (koji mi je bio prijatelj kao i Volton), znanje o prošlosti može tragično ne koristiti, i kako se iste greške, isto namerno neznanje, može ponavljati, i to ne uvek, uz dužno poštovanje prema Marksu, kao farsa.

Autor je jedan od osnivača pokreta Novi filozofi (“Nouveaux Philosophes”). Jedna od njegovih knjiga je “Ostavljeni u mračnim vremenima: Stav protiv novog varvarizma”.

(Project Syndicate-Danas)